Postoje dokazi da su sistemi za prikupljanje kišnice korišćeni u većini delova sveta u nekom trenutku istorije. U slučaju nekih lokacija kao što su Afrika i Indija, sistemi se mogu pratiti mnogo hiljada godina unazad. Generalno, upotreba sistema za prikupljanje kišnice opala je u mnogim razvijenim zemljama i zemljama u razvoju tokom dvadesetog veka zbog primene centralizovanih sistema za prikupljanje, tretman i distribuciju vode.
Sistemi za sakupljanje kišnice sve traženiji
Upotreba sistema za prikupljanje kišnice za snabdevanje vodom koja nije za piće u urbanim područjima razvijenih zemalja, za takve primene kao što je zalivanje bašte, postala je sve raširenija tokom poslednjih 25 – 30 godina. Prednosti sistema za prikupljanje kišnice u urbanom kontekstu uključuju očuvanje vodnih resursa, ublažavanje potražnje za javnim vodosnabdevanjem, smanjenje vršnog oticanja u kanalizacionu mrežu i smanjenje kombinovanih emisija izlivanja iz kanalizacije. Smanjenje vršnog oticanja može se postići i korišćenjem zelenih krovova i kišnih bašta
Osnovna konfiguracija i konstrukcija sistema za prikupljanje kišnice je relativno jednostavna i sastoji se prvenstveno od slivnog područja, rezervoara za skladištenje vode i međusobno povezanih cevi (uključujući oluke i odvodne cevi).
Materijali od kojih je izgrađeno područje sliva imaju značajan uticaj kako na količinu oticanja, tako i na njegov hemijski, fizički i eventualno biološki kvalitet. Za aplikacije koje se ne koriste za piće, neki preliminarni tretman kišnice je koristan pre ulaska u rezervoar, na primer, prolazak kroz poprečni tok ili sitasti filter sa veličinom otvora između 0,2 i 1,00 mm. Dalji tretman se takođe odvija unutar rezervoara za skladištenje putem flotacije i taloženja. Skladištenje ispod zemlje je poželjno da bi se smanjio ulazak dnevne svetlosti i održavala sakupljena voda na niskoj temperaturi, što smanjuje mikrobiološku aktivnost kao što je rast algi. Ako skladištenje ispod zemlje nije moguće ili izvodljivo, posuda za skladištenje treba da bude tamne boje sa zatvorenim poklopcem. Posuda za skladištenje može biti napravljena od raznih materijala kao što su plastika, beton ili čelik. Mi preporučujem naše plastične rezervoare.
Hemijski i bakterijski sastav vode iz rezervoara za kišnicu
Hemijski i fizički zagađivači u kišnici su uglavnom posledica atmosferskih zagađivača, koji zagađuju kišnicu na dva puta, suvim i vlažnim taloženjem. Količina suvog taloga je povezana sa vremenskim intervalom između padavina. Na nivoe pH, suspendovanih čvrstih materija, zamućenosti i metalnih jona takođe može uticati vrsta krovnog materijala koji se koristi za sakupljanje kišnice. pH kišnice je obično blago kiseli, u opsegu pH 5 do 6. Krovovi od bitumenskog filca ostavljaju pH skoro nepromenjenim, dok vlaknasti cementni pokrivači imaju tendenciju da povećaju alkalnost oticanja. Slično tome, kvalitet kišnice će takođe varirati u zavisnosti od toga da li se sistem nalazi u ruralnom, urbanom ili industrijskom okruženju.
Potencijalni zdravstveni rizik za korisnika sistema za prikupljanje kišnice, zbog unakrsne kontaminacije, povezan je sa mikrobiološkim kvalitetom kišnice. Patogeni organizmi se mogu uneti u kolektor za kišnicu preko ptičjih i životinjskih fekalija deponovanih na krovu ili preko oportunističkih patogena, koji mogu preživeti u vodnim sistemima, na primer Legionella spp. Patogeni organizmi prisutni u fecesu ptica ili životinja kao što su Salmonella, Campilobacter, Giardia i Criptosporidium verovatno neće rasti u kišnici između temperatura od 5 – 37ºC čak i kada su nivoi hranljivih materija povoljan. Prisustvo i rast Legionele spp., predstavlja najveći zdravstveni rizik. Rast se dešava između temperatura od 25 – 45ºC sa verovatnim lokacijama vodenih biofilmova, koji će verovatno postojati u sistemima za prikupljanje kišnice. Korišćenje podzemnih skladišta će minimizirati rizik od Legionella spp., jer temperatura skladištenja neće dostići 25ºC.
Nadam se da Vam je ovaj tekst bio koristan i da žete se lakše odluti kako i na koji način da sakupljate kišnicu.
